Ликовни, књижевни и драмски програм седмог Фестивала „Ћирилицом“ уприличени су синоћ у Цркви Санта Мариа ин Пунта и на сцени између цркава у Старом граду у Будви, а шесто фестивалско вече обиљежила је претпремијера балетске представе „Зидање Скадра“.
Двоипосатни програм почео је отварањем изложбе „Одсјаји будванске прошлости кроз политеизам и хришћанство“ у цркви Санта Марија, приређивача мр Луције Ђурашковић и Марка Кентере. Ријеч је о фотографској изложби на којој су публици представљене најбоље фотографије више аутора који су се бавили ризницом будванског музеја као својеврсним политеистичким драгуљем, и ризницом манастира Светог Николе у Прасквици, који је бисер међу будванским манастирима. Тај својеврсни контраст на најбољи начин отворио је тему невјероватног богатства које се крије у нашем граду, а које је свакодневно доступно туристима и суграђанима.
На фотографијама су заступљени филигрански крст Цара Душана, округли паштровски камени сто од правде, грамата царице Катарине Романов, путир и крст Кнеза Павла, иконостас чувеног Николе Аспиотија, те иконе светог Николе, Богородице Страсне, Герасима, те оне из познате бококоторске сликарске школе Димитријевић-Рафаиловић.
Мајстори модерне фотографије успјели су да ухвате баш те, суштинске моменте одсјаја предмета без којих вјероватно данас не би ни ми, нити овај град носили лучу слободе. Аутори фотографија су Ненад Петровић, Адам Радосављевић и Славен Вилус, а дио фотографија рађен је уз помоћ вјештачке интелигенције.
Велику улогу у поставци, идејном и организационом рјешењу имале су ЈУ Музеји и галерије Будве и Туристичка организација општине Будва.
Изложбу је отворио предсједник Савјета за културу Општине Будва, др Предраг Зеновић, који је казао да је, када је позван да отвори изложбу, помислио на вријеме и мјесто у којем се садржај оваквог једног културног догађаја одвија.
„Када сам помислио на вријеме, схватио сам да је управо данас један велики православни празник, празник који обиљежава велики хришћански мотив који у средишту има ту централну личност, Богородицу, а Будванска Мадона је и заштитница овог града. Онда сам помислио на мјесто, дакле црква Санта Мариа, опет Богородица, која је негдје иза идеје цијелог овог догађаја и свега онога што се на пољу светог и на пољу религијског радило и у шта се вјеровало и улагало када је у питању Будва и цијели овај простор око Будве. Међутим, овај простор је мјесто у којем је, на неки начин, настала и музејска активност града Будве. 1962. године први експонати су се управо у овој цркви изложили, тако да црква не само што има вјерску прошлост, него има и ту важну улогу као мјесто културе, као можда први музеј града Будве. Ове фотографије јесу позив да се са културном баштином упознају млади, они које пут можда и нанесе увијек до ризнице неког манастира и музеја. Да управо у овом простору пронађу ту једну нит, нит коју је Мирча Елијаде назвао „мит између светог и профаног“. Људи су вјеровали да се са природним фактом смрти не завршава цјелокупна људска егзистенција, него да је то само пут ка нечем другом. И ту идеју на потпуно другачији начин, након политеистичких вјеровања, наставило је да његује и хришћанство као велика идеја која није промијенила само свијет вјерника, него цијели свијет западне цивилизације којој припадамо. У том смислу, посебно бих се присјетио идеје нашег великог суграђанина Мирослава Лукетића који је често говорио да је Ранохришћанска базилика знак да је Будва у 4. и 5. вијеку нове ере била велики вјерски центар и да би требало направити музеј хришћанства, који би сабрао све оно што су те обје интерпретације, и православна и католичка, дале овом граду, као и људи који су стварали и вјеровали у велику хришћанску идеју. Радује ме што ова изложба показује и један модеран тренд да се кроз вјештачку интелигенцију, чији статус наравно треба пропитати и са етичког и са хришћанског становишта, упознамо са својом баштином и културом“, истакао је Зеновић, који је свечано објавио да је данас предата Апликациона књига за Европску пријестоницу културе чиме се, како је рекао, један важан процес привео крају.
Након што је изложба отворена, услиједила је промоција књиге „Ново варварство“, српског антрополога Бојана Јовановића, на којој је, поред аутора, говорио и др Небојша Кузмановић.
Кузмановић је нагласио да је аутор Јовановић за седамдесет година живота направио импресивно дјелу у разним научним дисциплинама, прије свега у антропологији, али и у сферама књижевности и филма.
„Дакле, имамо једног поливалентног научника и истраживача, који педесетак година ствара дјела која могу бити занимљива не само за научнике. Бојан је у овој књизи скупио петнаестак текстова који су објављивани по разним темама. Имамо причу о односу варварства и цивилизације - дивљаштво, варварство и цивилизацију. Аутор нам представља однос Грчке и Персије, који је парадигматичан примјер односа ко су варвари а ко носиоци културе, али и односе до данашњих дана и наших простора. Па се, рецимо, један текст дотиче приче о предсједницима општина и градоначелницима, који када дођу у прилику да постану цезаропаписти забораве да су били само мали и обични људи, и онда почињу да исијавају све варварске особине које постоје у нама. Имамо причу о црвеном терору, о времену титоизма када су долазили нови варвари. Али оно што је мени најимпресивније и што ме боли, јесте прича о односу Западне Европе и концепта атлантизма према истоку, Русији, али прије свега нашем српском народу и према Србији. Из његових студија, кроз цијелу књигу се види да ми не можемо да се одупремо „шапи“ атлантиста који нас скоро цијели вијек притискају и доводе у ситуацију да не знамо којим ћемо путем ићи“, истакао је Кузмановић.
Аутор Бојан Јовановић казао је да је тема књиге нешто што га је занимало више година уназад, те да се „Ново варваство“ појавило непосредно прије избијања рата у Украјини. Тиме је, како је оцијенио, дјело добило посебну актуелност.
„Та чињеница да је књига добила на актуелности је нешто што је за мене, у ствари, само привид онога што је константа актуелности варварства током досадашње цивилизације. Знамо за онај период развоја људске културе, преко дивљаштва, варварства до цивилизације, и да се заправо цивилизација, оличена у грчкој а претходно и индијској култури, односила према другима са становишта синдрома „висинске разлике“. Значи да су имали представу о својој ексклузивности и да су друге сматрали инфериорним. То је проистекло из тога што нису разумјели језик других и то да је језик којим други говоре оно што им даје културну супериорност. Тиме се исказивало неразумијевање сусједа. Али, наравно, они који сматрају да су развијенији и културно супериорнији над другима, друге људе су означавали варварима са негативном конотацијом. Било би добро да је то нека културно-историјска категорија која је постојала тамо давно, у времену Грка, старих Римљана, и да можемо да констатујемо да је са стварањем европске цивилизације дошло до стварања цивилизованог човјека који је превазишао такав однос према другом. Међутим, историја европске цивилизације учи нас да се тај однос према другом није промијенио. Штавише, да су нова цивилизацијска средства, моћна оружја, управо постала снажно средство о потврђивању онога што је било архаично и традиционално у односу према другом“, казао је Јовановић.
Нови колонијализам и ново робовласништво, како је аутор нагласио, постојали су на тлу европе до прије више деценија.
„Ми знамо како то пулсира кроз однос европске цивилизације према другим културама. Недавно је осванула вијест да сваке недјеље једна држава у свијету слави свој датум ослобођења од империје Енглеза. Велика Британија је, дакле, била царство у којем, како се каже, „никад сунце није залазило“, али је занимљиво да је читав тај свијет био у функцији једне империје и нације. Успјели су да створе, узимајући највреднија богатства из свих култура. Док је Грчка била под стегом турске империје, управо су Британци узимали оно што је највредније из грчке културе и пренијели у своје музеје. Зато Грци имају више деценија проблем да врате оно што је Фидија створио, покушавају али без успјеха. Британци сматрају да то припада њима и да су они цивилизацијски најобдаренији да чувају то што је највредније и што припада баштини других нација. Дакле, видите како се та „штафета“ људске представе о ексклузивности преноси, и да они који су сматрали да су највреднији сада постају жртве једне такве манипулације. Оно што је мене занимало у текстовима из ове књиге који су писани више година, то је феномен да варварство није културно-историјски, већ антрополошки појам који је веома актуелан и који постоји у самом средишту цивилизације. Начин на који се демонстрира видјели смо и видимо управо у односу развијеног свијета према нама“, закључио је Јовановић.
Ново издање „Новог варварства“ објавиле су издавачке куће „Штампар Макарије“ из Београда и „Ободско слово“ из Подгорице.
На крају шесте фестивалске вечери уприличена је претпремијера балетске представе „Зидање Скадра“, кореографа Милоша Исаиловића, у продукцији Народне библиотеке Будве и Битеф театра.
У представи, која је наишла на одличан пријем код будванске публике, играли су: Тамара Пјевић, Ивана Савић Јаћић, Милица Јевић Дрндаревић, Сташа Ивановић, Катарина Анић, Јакша Филиповац и Дејан Бошковић.
Јелена Кајго, умјетничка директорка Битеф денс компаније, истакла је да су кишни услови били изазов за извођаче, али и да се представа сјајно уклапа у амбијент вјетра и кише, камена, цркава и мора.
„Киша је дала додатни, занимљив амбијент. Наравно, играчима је теже јер је клизаво, али, све у свему, успјели смо, што је заиста у овим условима велико постигнуће. Након извођења у Будви, слиједи премијера у Битеф театру у октобру и представа остаје на сцени током цијеле сезоне. Надам се да ћемо и идућег љета гостовати у Будви са овом представом, као што углавном гостујемо по региону и Европи. Надам се и да нас чека један лијеп театарски живот ове представе. Имамо годинама сарадњу са Будвом и увијек се радо враћамо на ову сцену. Драго ми је да на свим будванским фестивалима постоји интересовање за плесни театар. То је нешто што је наша мисија, да развијамо плесни театар у најновијим изведбама и концептима. Моја велика и лична жеља је да се покрене плесна сцена и у Црној Гори“, казала је Кајго.
Музику за балетску представу компоновала је Ирена Поповић Драговић, за костиме је била задужена Селена Орб, а драматургију потписује Бојан Ђорђев.