Осми Фестивал „Ћирилицом“ настављен је синоћ на Тргу између цркава Округлим столом „Појам рода“, а у дискусији су учешеће узели професори Миша Ђурковић и Милош Ковачевић и магистарка Марија Стајић.

Доктор лингивстичких наука, редовни професор за савремени српски језик, стилистику и општу лингвистику, проф. др Милош Ковачевић оцијенио је да нико од лингвиста није учествовао у свему што је писано о роду на простору бивше Југославије. Како је рекао, кад се погледа шта је уопште проблем рода у самој лингвистици, онда се мора рећи да између рода и пола не постоји обавезна веза.
Професор Ковачевић је напоменуо да је двадесети вијек, нарочито структурализам, који се код Томаса Куна сматра четвртом научном револуцијом у свијету, заправо изњедрио нека од правила која се тичу самога рода, а која је направио Роман Јакобсон унутар Прашког лингвистичког кружока.
„Он је, на примјер, рекао да кад говоримо о роду уопште, онда морамо говорити о маркираном и немаркираном роду. А маркирани и немаркирани род су заправо историјска категорија. Маркирано је увијек оно што покрива мањи, а немаркирано оно што покрива већи број ентитета. Ако бисмо тако гледали, по броју, онда бисмо могли рећи да је маркирана категорија увијек множина. Зато, кад год кажемо нешто у множини, оно мора подразумијевати најмање двоје, а више од један. Али је немаркирана категорија једнина, зато што у једнини можете да искажете и већи број појмова. На примјер, узмете збирне именице и одједном видите „трње“, „грање“, и тако даље. С те стране, пренесено на род, онда се каже да је заправо женски род маркиран, а мушки немаркиран. На примјер: За Марију се може рећи да је и професор и професорка и професорица, али за Милоша само да је професор. С те стране, мушки род покрива и мушки и женски род на граматичком плану, а женски род покрива само женски пол, буквално речено. И то је било буквално правило које је важило за готово све индоевропске језике“, казао је Ковачевић.
Како је додао, касније су се појавиле теорије које указују да нема маркираности у самом роду.
„Буквално речено, у свему што може мушки род жене треба да се изједначе у том роду, да бисмо једноставно добили апсолутну еквивалентност између мушког и женског рода. Општепознате ствари су да су кроз историју, тамо гдје је патријархат био доминантан, мушкарци радили неке послове које нису радиле жене. И онога тренутка кад су се жене укључивале у те послове стварале су се именице женског рода. Најпознатији примјер код Срба је да су тек у 18. вијеку жене почеле да иду у школу и тек тада је учитељица престала да значи жена удата за учитеља. Kад бисте данас то пренијели на Србију, направили бисте прави мали смијех јер на учитељским факултетима готово да нема учитеља. Према томе, данас нико не може рећи да је то што је учитељица било у 18. вијеку данас такође учитељица“, навео је он.
Научни сарадник на Институту за европске студије, доктор филозофије Миша Ђурковић оцијенио је да је синоћња дебата на један врло храбар начин отворила неке од најконтроверзнијих и најзанимљивијих ствари које се дешавају не само на нашим просторима. Према његовим ријечима, путујући по свијету посљедњих година имао је прилику да види како су у најразличитијим дјеловима планете, од САД-а до Ирана, ове теме произвеле озбиљне посљедице по третман тога шта је човјек уопште и како третирамо идентитет.
„Професор ме подсјетио на текст који сам недавно објавио у „Политици“, који се зове „Моја ћерка је мачка“. Ствар није безазлена уопште. Имате ситуацију у Канади и Великој Британији која указује на то које су посљедице идеје о конструктивизму и то да себе можете да представљате како год се осјећате. Масовна је поплава да се дјеца у основној, али прије свега средњој школи, исказују и дефинишу као мачке, пси, диносауруси и тако даље, и да њихови родитељи захтијевају да се они третирају на тај начин. Рецимо, у једном недавном тексту ћерка је тражила да иде да је прегледа ветринар, а не љекар и мајка је пријетила да ће тужити тог ветеринара који није хтио да је прегледа. Значи, не говоримо о Монти Пајтону, о скечевима, говоримо о реалном животу и реалној посљедици, условно речено, идеологије конструктивизма која сматра да се све може преко ноћи редефинисати“, казао је Ђурковић.
На излагања професора Ковачевића и Ђурковића надовезала се магистарка филологије и преводитељка, Марија Стајић које је оцијенила да се на недавно одржаним Олимпијским играма организатори нису нимало устручавали да отворено подрже успостављање новог свјетског поретка. У вези са тим, како је навела, дошло је до брисања суштинских одлика нашег идентитета.
„И то не само националног, вјерског и културног, већ и оног непромјенљивог, биолошког идентитета, двополне природе људског бића. На претходној Олимпијади која је одржана 2021. године учествовале су прве трансродне особе. Једна је Канађанка по имену Квин, која је иначе рођена као Ребека Квин и која се идентификује као транс особа и за себе користи замјеницу у трећем лицу множине. Да видимо како то звучи: Почели су да играју фудбал са шест година и брзо је постало јасно да имају таленат за тај спорт. Ишли су на Универзитет Дјук гдје су представљали Канаду и 2016. на Олимпијским играма у Рију. У септембру 2020. аутовали су се на друштвеним мрежама као транс и небинарна особа. Дакле, ово није опис цијелог канадског фудбалског тима већ само једне особе. Иначе, овој особи је дозвољено да се на основу пола и даље такмичи у женској категорији. Примијетићете да се жене, чак и ове небинарне и транс, и даље такмиче у женској категорији, док мушкарци који се идентификују као жене прелазе да се такмиче у женским категоријама”, казала је Стајић.
Осми Фестивал “Ћирилицом” биће настављен вечерас у 21 сат на Тргу између цркава програмом о српском књижевнику и сценаристи Бранимиру Шћепановићу (1937 – 2020). О Шћепановићевом лику и дјелу и његовом стваралаштву говориће проф. др Мило Ломпар.
Фестивал до 14. септембра организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром Црне Горе.