Округлим столом „Књижевност и ангажованост“ синоћ је на простору испод Цитаделе настављен осми Фестивал „Ћирилицом“, а учешће су узели професори доктори Јован Делић, Бошко Сувајџић и Зоран Аврамовић и књижевни критичар Гојко Божовић.

Божовић је о питањима књижевности и ангажованости говорио, поред осталог, указавши на однос интелектуалаца и стварности, али и на саму ангажованост читалаца који су у литератури тражили одговоре на нека важна питања. Према његовим ријечима, нестанак социјалне функције књижевности у размјерама Источне Европе дешава се са падом комунизма.
„До тог тренутка књижевност има социјалну функцију која је несумњива и књижевност је главно поље слободе. Поготово рецимо у неком том добу зрелог, позног комунизма фактички сваке године, од 1980. до 1989. године, можемо да примијетимо нову тематску струју у тадашњој српској и југословенској књижевности и како се непрестано проширују границе слободе. Да ли је то Голи оток, колективизација, нека контроверза из Другог свјетског рата или грађанског рата у Југославији. Те теме се отварају, а њих у том периоду нема ни у историографији, ни у другим друштвеним дисциплинама. Књижевност има једну врсту ослобођености већ због чињенице да има езоповски метафорички говор и она може слободније да искушава поље слободе. У цијелом комунизму ми бисмо могли да кажемо да заправо постоји књижевност као једно ослобођеније поље стварности, културе, друштва. Губећи социјалну функцију књижевност губи велики дио свога ауторитета, јавног утицаја и својих читалаца. Многи људи који су осамдесетих година читали књижевност, када су тиражи били десетинама или стотинама пута већи него што су данас, нису читали само из умјетничких разлога, него су читали тражећи у књижевности забрањене или потиснуте истине друштва, политике и историје“, истакао је Божовић.
Проф. др Зоран Аврамовић, који је докторирао социологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, навео је да у српској књижевности за два вијека, од Његоша, Доситеја и Вука, нема књижевника, и јаче и слабије снаге, који се на неки начин није мијешао у јавни живот или у политику.
„Имате, дакле, ангажман књижевника и у 19. вијеку у Југославији. То су биле велике борбе међу књижевницима - око државног поретка, друштеног поретка, политичких личности и њихових одлука. Дакле, све што је у јавности било је предмет њихових полемика и расправа. Моја теза је да су прије свега књижевници, а потом и њихова дјела, од 1945. до 1990. године учинили велику ствар за демократизацију југословенског друштва. Рецимо, Бранко Ћопић је објавио „Јеретичку причу“ 1950. и био нападнут због тога. Онда на Конгресу Савеза књижевника у Љубљани 1952. Крлежа позива југословенску књижевност да реагује на стаљинистички социјализам. Имате и чувену расправу о српско-хрватском језику 1967. Знате да су Хрвати дали Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика, а српски писци су одговорили Предлогом за размишљање. Па онда имате Драгослава Михаиловића и „Кад су цветале тикве“ 1968, затим 1976. велику полемику око „Гробнице за Бориса Давидовича“ Данила Киша. 1979. Станко Кораћ је нападнут у Хрватској због „Књижевне хрестоматије“, јер наводно издваја српске писце из хрватске културе и књижевности. И онда најчувенији и најбурнији случај, Гојко Ђого и „Вунена времена“ 1981. године“, казао је Аврамовић.
Када је ријеч о ангажованости и књижевности, проф. др Бошко Сувајџић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, мишљења је да је Вук Стефановић Караџић лакмус папир преко чијег имена се преламају различите актуелне идеје.
„Вук је био и име књижевника и име једног револуционара и реформатора, човјек који је у 19. вијеку, како је рекао Меша Селимовић у сјајној књизи „За и против Вука“, устао сам против свих институција. Како каже Селимовић, то нису били некакви дилетанти, аматери, неуки или неписмени људи. То је била елита – грађанска, црквена, друштвена. Вук је устао јер је мислио да је у праву, јер је девиза била да никада човјек не смије дати умље за безумље ако мисли да је у праву. То је посебно Иво Андрић цијенио, ту револуционарну страну његове реформе. Није случајно што је Андрић имао девет есеја о Вуку, а и његова академска приступна бесједа је била о Вуку као писцу, чиме се он 1946. године декларативно и громко јавно обзнанио као вуковац. Међутим, свакако треба рећи да је Андрић управо и показивао ту врсту референтности на традицију која је толико тешко распознатљива и има много слојева. И данас се чују ти гласови негодовања на Вукову реформу, а то су све показатељи да када неко утемељује нешто то све прате велике приче. О тим причама се може критички расправљати, али увијек ту има одређене политичке конотације. Још увијек то траје и поприма нове димензије. Када ви погледате то грандиозно дјело, видите да се он брани самим собом“, истакао је Сувајџић.
Академик проф. др Јован Делић, редовни професор Филилошког факултета Универзитета у Београду, оцијенио је да књижевност мора бити независна од политке и да не смије бити изманипулисана политиком, али и да политика мора бити њена тема јер је пред књижевношћу комплетна људска стварност. Он је детаљније говорио о Васку Попи као ангажованом пјеснику, уз напомену да је ангажованост у Попином случају имала одређене посљедице.
„Ја сам хтио да вам покажем како је то Васко Попа, који је примјер једног чистог лиричара, ангажован пјесник и како је на Његошевом трагу остварио једну од најбољих књига српске књижевности и поезије – то је „Усправна земља“. То је врх његове поезије и заправо лирски спјев који је пандан једном Његошевом епском спјеву. Лирски спјев је направљен од пет циклуса и захваљујући тој цикличности има епски замах. Имате „Ходочашћа“, тај низ цркава који почиње са Хиландаром. Данас када видите шта се дешава са Хиландаром онда видите тај његов страх, као и страх за Каленић. Онда имате низ који иде до најјужније до најсјеверније тачке. Он од Светог Саве прави кључног јунака који са „Хиландаром“ до „Повратка у Београд“ пролази кроз све циклусе. Онда имате трећи, средишњи циклус „Косово поље“, а послије тога слиједи циклус „Ћеле-кула“ који је симбол Првог српског устанка са Карађорђем. И на крају „Повратак у Београд“ гдје се засађује „очев штап“ и гдје се среће са Светим Савом односно старцем на Врачару. То је једна генијална књига, а Попа је заправо нападнут због свега овога“, нагласио је Делић.
Модераторка вечери била је Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке Будве.
Осми Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат на простору испод Цитаделе програмом у славу будванског глумца Богобоја Руцовића (1869 – 1912). Тим поводом главна градска архитектица Јелена Лазић представиће пројекат којим Општина Будва има намјеру да откупи његову родну кућу која би била намијењена за установе културе града. На вечери ће учествовати и драмски писац Небојша Ромчевић и професор Факултета драмских умјетности Дарко Антовић.
Фестивал до 14. септембра организују Народна библиотеке Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром.