Пројекат „Трагом архивске грађе о Стјепану Зановићу“ ауторке Станке Јанковић Пивљанин, који реализују Друштво за културни развој „Бауо“ из Петровца и Народна библиотека Будве, представљен је синоћ будванској публици у цркви Санта Мариа ин Пунта у оквиру осмог Фестивала „Ћирилицом“. Поред ауторке на вечери су говорили и академик Злата Бојовић, преводитељка Бојана Анђелковић и извршни директор Друштва „Бауо“, мр Душан Медин који је био и модератор.
Финансијску подршку пружила је Туристичка организација Општине Будва прошле године путем Јавног позива за расподјелу средстава за реализацију пројеката валоризације културне баштине, који се односе на археолошка истраживања, конзерваторске и рестаураторске радове, реконструкцију и промоцију културних добара на територији општине Будва.
Модератор Медин напоменуо је да је пројекат посвећен Стјепану Зановићу (1751 – 1786), књижевнику и авантуристи и интригантој личности друге половине 18. вијека, комплексан и вишемедијалан.
„Пројекат је састављен из неколико кључних сегмената – из истоимене документарне изложбе, пратећег каталога и монографије која је практично у финалној фази израде и очекујемо да ће до краја године бити објављена. Свему томе претходила су опсежна истраживања домаће и стране стручне и научне литературе и архивских и библиотечких фондова у Црној Гори и иностранству. Ауторка цјелокупног пројекта и идејни творац је Станка Јанковић Пивљанин докторанткиња науке о књижевности са Филолошког факултета Универзитета у Београду. Иначе рођена Которанка, широких интересовања за разне теме из књижевне и културне историографије источне јадранске обале, а нарочито Боке у ширем смислу те ријечи. Станка је и уредница више монографских издања из културне историографије за која је и награђивана“, истакао је Медин.
Академик Злата Бојовић подсјетила је да се прије три деценије појавила историјска едиција „Књижевност од XII до XIX вијека“ у двадесет књига, а да су се издвојиле четири будванске књиге посвећене Крсту Ивановићу, Стјепану Зановићу, Антуну Којовићу и Стефану Митровом Љубиши.
„Сви ови ствараоци, сваки на посебан начин, обиљежили су књижевни живот Будве 17, дијелом 18. и 19. вијека, но они не чине само формалну цјелину. Обиљежили су књижевност Будве не по ономе што их је раздвајало, већ по ономе што их је међусобно повезивало, често у далеко већој мјери него што се то на први поглед чини. Ивановић и Зановић дио су барокног и класицистичког времена у чије су се токове обојица смејло и радознало укључивали. Ивановић се лако упуштао у пјевање и компоновање либрета, односно стварање новог драмског жанра, мелодраме која није имала среће да преживи више од једног вијека јер је нестала појавом опере која је из ње проистекла. Тако се догодило и са великим дијелом оног што је сам Ивановић стварао. Стјепан Зановић, у слободи са којом је усвајао све што је ново, поред поезије и других књижевних покушаја, прихватио је још један, условно речено, књижевни жанр. Прихватио је писма која су писана у књижевном маниру и далеко су од свега онога што ми данас подразумијевамо под кореспонденцијом. То су писма која су као жанр надрасла реалну кореспонденцију и постала књижевни оквир за романе рецимо. У Зановићево вријеме то су била писма у којима се књижевно расправљало о најразличитијим темама - од актуелних политичких до књижевних, поетичких, филозофских, естетичких, са темама широко развијеним и приватном животу, осјећајности и тако даље. Сва су писма имала и своје законитости и поетику. Иако су највише говорила о своме времену, без обзира ко се налази у позицији адресата и позицији адресанта, она су ипак највише говорила о самим ауторима, њиховим карактеристикама, карактерима и природама. Захваљујући томе вјерујемо да је Зановић пишући ова писма био свој најбољи аутобиограф. Надам се да ће грађа то показати“, казала је Бојовић.
Сарадница на пројекту, Бојана Анђелковић која је преводила документе са француског језика, истакла је да је читајући Зановићева писма увидјела да је он био човјек који је потпуно савладао француски књижевни језик и користио га толико добро да је могао и да се поиграва.
„Оно што ми је посебно било занимљиво, нашла сам писмо које је по датуму довољно касно да се не везује за почетке његовог контакта са француским, у којем он намјерно италијанизира тај свој француски, глуми, више наглашава тај свој неки медитерански коријен. Нисам сигурна коме је писмо упућено, нема адресата, али је врло занимљиво да је он одабрао да гдје год може убаци италијанске лексеме умјесто француских. А свакако је морао знати њихове пандане у францкуском језику. Он значи сасвим барата француским књижевним језиком, његови кореспонденти такође, с тим што се дешава да неки припадници племства из њемачких земаља имају компетенцију, али и неке неспретности у писању јер је компликован правопис, и ту онда има разних одступања. Али је то врло занимљиво за филологе јер онда виде како су они забиљежили стварни изговор. Та је грађа заправо једно благо и за лингвистичка истраживања. То је разнолика и шаролика преписка, занимљива и са социолингивистичког аспекта, јер има различитих правописних варијанти које су можда чак некада извјесни припадници племства користили да би потцртали своју класну припадност“, казала је Анђелковић.
Ауторка Станка Јанковић Пивљанин осврнула се на истраживање архивске грађе у Стјепановој родној Будви, у Котору и Амстердаму, које је имало за циљ откриће нових информација о чувеном будванском авантуристи и књижевнику и о његовој породици.
„Кад смо Душан Медин и ја прије пар година разговарали о томе докле сам ја стигла са истраживањима, Душан је имао занимљиву идеју да дио те грађе коју сам претражила представимо ширем аудиторијуму и стручној јавности кроз изложбу, каталог и књигу. Потрудили смо се да изложба буде представљена популарно, да у њој акцентујемо неке занимљиве моменте које смо сазнали и октрили о животу, дјеловању и опусу Стјепана Зановића, а да књига буде више стручно конципирана и да садржи сав критички и научни апарат. О Стјепану Зановићу већ је писано много, о њему се много зна, али без обзира на то морамо напоменути да се већина текстова базирала на Брејеровој књизи „Антун Конте Зановић и његови синови“, која већ улази у један вијек од када је одштампана. Углавном се, дакле, о Зановићу говорило из те интригантне биографске сторије. Са једне стране, траг архивске грађе водио је најприје у Амстердам. Тамо сам отишла прије неколико година јер је сачувана цјелокупна преписка, цијела грађа која је иза њега остала. Послије тога сам истраживала и у Будви и у Котору, међутим нисам нашла значајније документе. Душан је био скоро у Венецији, у њиховом архиву, и пронашао је интересантну грађу коју ћемо објавити. Међутим, када сам кренула да претражујем грађу у Будви и Котору, испоставило се да постоји огромна грађа о цијелој породици Зановић“, истакла је ауторка.
Стјепан Зановић, најпознатији син Антуна и Франице Зановић, рођен је 17. фебруара 1751. године у Будви. Школовао се у Венецији и Падови, а цијели живот провео путујући по Европи, боравећи на многим европским дворовима, у друштву најпознатијих људи оног времена. Својим интригантним животом и дјелима која је објављивао на италијанском, француском, њемачком и мађарском језику, изазивао је пажњу својих савременика и врло брзо ушао у биографске рјечнике. Међутим, бројне малверзације, дугови и неуспјели послови довели су га до трагичног краја – умро је у амстердамском затвору 26. маја 1786. пререзавши себи вене.
Обрада архивске грађе и преписке у оквиру пројекта „Трагом архивске грађе о Стјепану Зановићу“ подразумијевала је не само рашчитавање и превод преко 1000 докумената већ и истраживање околности и личности које се у њима помињу, тражење смисла и веза међу појединим писмима, разумијевања контекста и међусобних односа личности о којима је ријеч.
За ову прилику јавности је представљен један дио значајних докумената (Стјепанових личних писама, страница из оновремених њемачких, француских, италијанских часописа и енциклопедија, насловница књига, архивских докумената, извода из матичних књига...), које су превеле Бојана Анђелковић (с француског језика) и Станка Јанковић Пивљанин (с италијанског).
Осми Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат представљањем монографије „Правно уређење средњовјековне будванске комуне“, о чему ће говорити аутор, проф. др Жика Бујуклић и преводилац др Катарина Митровић.
Фестивал „Ћирилицом“ до 14. септембра организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром Црне Горе.