Осми Фестивал „Ћирилицом“ настављен је синоћ на простору испод Цитаделе програмом посвећеним Статуту Будве, с посебним освртом на монографију „Правно уређење средњовјековне Будве“. На програму су говорили приређивач монографије, проф. др Жика Бујукић и сарадница на пројекту, др Катарина Митровић.
Проф. др Жика Бујуклић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду у пензији, уређење средњовјековне Будве истражује преко четири деценије, а Статут Будве био је и тема његовог магистарског рада који је одбранио 1977, да би потом тај рад био објављен 1988. године. Професор је приређивач и скорашњих издања Статута, укључујући и издање које је награђено на 18. Међународном подгоричком сајму књига и образовања, а објаснио је шта га је као научника мотивисало да истражује.
„За нас као научнике је битно да у својим истраживањима нешто урадимо, остваримо и дођемо до неког резултата. Али ако тај резултат не дође до публике, до јавности, до оних који се тиме баве онда чему тај посао? 1970. године Никола Вучковић је превео Статут Будве. Значи, тај превод је написао Будванин, правник, образован човјек који је добро познавао италијански. Дуго је живио у Загребу и преводио је многе текстове са латинског и италијанског, поред осталог и „Будванске анале“ дон Крста Ивановића. У уводном дијелу свог превода Вучковић, између осталог, спомиње да је Статут Будве рађен под римско-византијским правним утицајем. То је мене заинтересовало као професора римског права и моју професорку Јелену Даниловић, која не само што је говорила шест језика перфектно него је и докторирала на Дубровачком Статуту. У разговору са мном упитала је да ли је могуће да ту има римског права и да ли је то уопште тачно. Уосталом, нека озбиљна научна студија, монографија у то вријеме није постојала. Једино што је било објављено 1957. је био изванредан чланак Илије Синдика о односу града Будве према Немањићима односно степену аутономије који је Будва у то вријеме имала. Средњовјековни Статут Будве и уопште средњовјековна историја Будве остали су неистражене теме, али ја сам, срећом, сарађивао и са академиком Симом Ћирковићем, човјеком невјероватне ерудиције, али и људске доброте, који ме сваког понедјељка примао у свом кабинету на Филозофском факултету и давао ми је савјете и помоћ како бих историјске чињенице повезао са правним“, навео је Бујуклић.
Он се осврнуо и на то које новине скорашње издање Статуа доноси.
„Ово је велики корак напријед. Ја сам са професором Мирославом Лукетићем 1988. уредник оног издања и тада је Лукетић сматрао да треба да објавимо не само Вучковићев текст превода, него и тај латински текст који је још 1882/83. године објавио Шиме Љубић. То је неких 13 томова свих статута који су сачувани, такозвано критичко издање. Ја сам тада имао ту срећу да сам нашао трећи том у Библиотеци на Правном факултету и успио да га донесем у Будву и приређено је фототипско издање. Али, шта тада није урађено а сада јесте? У том критичком издању Љубића било је 27 докумената који су везани за тај период деспотовине, а поготово млетачког периода. Ја сам и тада рекао да би било добро да се то преведе, али није било средстава и времена. Тако да, сада је први пут то дато интегрално“, додао је Бујуклић.
Професор је подсјетио да оригинал Статута из времена цара Душана није сачуван, те да постоји најстарији превод на италијански из 1700. Како је казао, од 295 сачуваних чланова само њих десетак има датум када одредбе настале.
„Већина мисли да је статут неко сјео и написао, али то није тачно. Статут су одредбе које се доносе на градским већима, а оне се у одређеном периоду редигују – дакле, одбаци се оно што не треба, задржи оно што може да се користи, а временом додаје и ново. Тако да, кад су Млечани 1442. узели Будву под своју власт, онда они мијењају, све више прилагођавају Статут и одузимају оно што се зове степен аутономије. Јер статути су у ствари доказ аутономије, самоуправе и могућности самосталног доношења одлука. Оног тренутка кад добијате власт и службенике из Венеције, ви о томе више не одлучујете. Кривично право се преноси на ранг Венеције и Будви и другим градовима одузимају се одређене ингеренције“, додао је Бујуклић.
Др Катарина Митровић, виши научни сарадник у Центру за историјску географију и историјску демографију Филозофског факултета Универзитета у Београду, истакла је да су правна документа посебно важна за расвјетљавање средњовјековног периода који није довољно истражен.
„О средњовјековном уређењу Будве до Статута немамо других докумената, осим периодичних помена у другим документима – у дубровачким, нешто има и у Венецији и наравно у Ватиканском апостолском архиву. Ја сам сигурна да и у овим малим градовима преко пута, на италијанској обали, у архивима такође има неких свједочанстава, али то остаје за млађе генерације јер је на нама и да оставимо своје насљенике. Велики проблем је што немамо ни архив Будванске бискупије. Један мој сјајан студент, који ће за неки мјесец да брани докторску дисертацију о Барској надбискупији под српском влашћу, обрадио је вријеме Немањића и ранији период, а бавио се и Будванском бискупијом. Заједно смо проучавали све документе који нам стоје на располагању и дошли до закључка да је Будванска бискупија основана 1142. године. И опет је то нека граница, она је једна од ријетких дијецеза Католичке цркве која је под јурисдикцијом Дубровачке, а не Барске надбискупије. И већина тих бискупа су заправо били титуларни, што значи да су врло ријетко, а можда никада долазили у Будву. Нису се много старали о својој бискупији, а није остао ни архив. Чак и дон Крсто средином 17. вијека, када је он канцелар Апостолског викаријата, каже да нема докумената. Он чак не може много да каже ни о бискупима који су били само један вијек прије тога“, навела је Митровић.
Услед непостојања архива, како је казала, остаје само правна грађа коју треба пажљиво ишчитавати.
„Уз помоћ колегинице професорке Милице Кисић, моје десне руке када је ријеч о преводима и раду на документима, пажљивим ишчитавањем млетачке грађе ми можемо да откријемо и понешто што се односи на ранији период. И заиста, свих 27 докумената било је тешко превести јер је језик жив организам. Ја сам увијек својим студентима говорила да је најзначајнији историјски извор језик и ко добро овлада језиком, овладао је добро и историјом. Трудила сам се, уз Миличину помоћ, да сачувам и тај оригинални израз тако да се осјети та патина, али да она ипак не буде несхватљива и тешка савременом читаоцу“, додала је Митровић.
Програму је присуствовао и амбасадор Србије у Црној Гори, Небојша Родић.
Будвански Статут донесен је у вријеме када је овај град био у склопу моћне срењовјековне државе, највјероватније у доба цара Душана у 14. вијеку. Поред которског, сматра се једним од најзначајнијих правно-историјских средњовјековних споменика с подручја Црне Горе, посебно приморја. Оригинални текст Статута на латинском језику није сачуван, али постоји шест преписа његовог италијанског превода насталог свакако средином 15. вијека у вријеме када се Будва дефинитивно нашла под млетачком влашћу. Постоји шест оваквих рукописа од којих се четири налазе у Загребу, Задру, Сплиту и Цавтату, док се два најзначајнија чувају у Венецији у чувеној Библиотеци Марћана.
Један од њих уједно је и најстарији, датира из 1700. године, како је назначено у другом, допуњеном препису.
У новом издању читаоцима је по први пут је понуђен интегрални превод 27 правних и историјских докумената на латинском и италијанском језику на млетачком дијалекту, који рељефно осликавају положај Будве након урушавања, а потом коначне пропасти немањићке државе.
Осми Фестивал „Ћирилицом“ до 14. септембра организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром.