Поводом три актуелна јубилеја у вези са знаменитим Будванином, Висарионом Љубишом (1823 – 1884), синоћ је на Тргу између цркава у будванском Старом граду, у оквиру осмог Фестивала „Ћирилицом“ представљена прва монографија о животу и раду овог архијереја о којој су говорили митрополит црногорско-приморски Јоаникије и аутор и управник архива Митрополије, монах др Павле Кондић.
Издавачи монографије „Митрополит Висарион Љубиша“ су Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско никшићка, а публикација је објављена поводом 200 година од Љубишиног рођења, 140 година од упокојења и 160 година од почетка рада Богословије на Цетињу чији је предавач и ректор Љубиша био.
Један заиста свијетли лик наше црквене историје, свијетла личност и богата биографија, ријечи су којима је своју бесједу започео митрополит Јоаникије.
„Међутим, живот испуњен великим трудом, великим дјелима, великим успјесима. Истовремено, митрополит Висарион, још прије него што је постао митрополит, био је учесник и великих, епохалних догађаја у историји Црне Горе, али и истовемено у историји српског народа. Врло је богата и интересантна његова биографија до преласка у Црну Гору. Школовао се, био је изузетно талентован за науку. Завршавао је школе са најбољим оцјенама, али очигледно да је од најраније своје младости био опредијељен за службу Богу. И Бог га је изабрао за ту службу, али, види се, и његова жарка жеља. С обзиром на то колико је искушења и промјена, сигурно и доста ломова, о којима је нешто записано а више тога није, да није било и једно и друго, изабрање од Бога али и његова жеља и љубав са служи и да се жртвује за своју цркву, вјеру, светиње и народ, до краја не би могао све то издржати тако часно, честито, узвишено и у свему оставити изузетно добар примјер“, казао је митрополит Јоаникије.
Митрополит је нагласио да је његова служба прије него што је прешао у Митрополију црногорско-приморску била јако добра припрема.
„Лијепо се образовао, показао се као добар свештенослужитељ и пастир, Божији посланик, сјајан вјероучитељ. И све што је некако могао покупити са српског приморја, из манастира и наших светиња, ту љепоту, културу, духовност, предање и историју, он је то касније уложио у своју будућу службу, прво као игуман манастира Мораче, касније као наставник и ректор Цетињске богословије. То је био изузетно важан период у његовом животу, али и у историји Црне Горе и црногорске просвете. Богословија коју је краљ Никола коначно 1868. добро утемељио, иако је она и раније почела, не би могла без таквих личности као што је био Милан Костић, протојереј родом из Баната, а касније и Висарион. И та школа је дала изузетно велике плодове, иако је, нажалост, тај први период њеног вишегодишњег рада трајао до Вељег рата“, додао је митрополит.
Он је посебно указао на Љубишину пожртвованост за народ и војску као духовника током Вељег рата, његове надахњујуће бесједе, помагање избјеглицама и учешће у битци на Вучјем долу, након чега долази избор за епископа захумско-рашког 1878. године.
Међутим, како је митрополит казао, Висариона су чекале нове дужност.
„Већ је био остарио и оболио митрополит Иларион Рогановић и озбиљно се размишљало на цетињском двору и у црквеним круговима ко ће бити нови митрополит. И није било достојније личности, нити је било икакве дилеме. Једино су мало размишљали шта ће бити јер је он доста лошега здравља, али је њему припала та част да буде нови митрополит црногорски и брдски. Раније је, наравно, постигао велике заслуге. Био је министар просвјете, и о томе треба посебно говорити. Много је учинио за Црну Гору и на просвјетном, и на духовном и на сваком другом плану. И касније је био награђен са тим избором за митрополита црногорског“, истакао је митрополит Јоаникије, указавши да је кончина Висариона Љубише ставила печат на цио његов јеванђелски подвиг.
Аутор монографије „Митрополит Висарион Љубиша“, монах др Павле Кондић истакао је да је Висарион 140 година чекао једну овакву књигу, просопографију у којој можемо да сагледавамо његову личност као микрокосмос.
„Управо значи да гледамо, радимо и сагледавамо личност као богосаздану непоновљиву икону у хришћанској васељени какав је био Висарион, а какви сте, напокон, и сви ви који сте овдје сада сабрани око лика и имена митрополита Висариона, уз нашег садашњег митрополита Јоаникија. И да гледамо и да препознајемо који су то дарови и шта је он узвратио Богу дар на дар који је добио, тамо по оним јеванђелским ријечима и словима Христовим записаним да свакоме од нас Бог даде по неки дар“, казао је Кондић.
Кондић је подсјетио на богату издавачку дјелатност проистеклу из Архива Митрополије црногорско-приморске.
„Тешко ко може и сабрати колико је наша Светигора у претходних 30 година штампала монографија. И на том трагу и на том темељу пуним плућима и наш митрополит Јоаникије наставља и са његовим благословом угледала је свјетло дана и ова монографија о митрополиту Висариону“, навео је он.
Програмом посвећеним митрополиту Висариону Љубиши настављен је циклус тематских вечери овогодишњег Фестивала „Ћирилицом“ о знаменитим личностима будванске културе и будванском културном насљеђу.

На осмом Фестивалу „Ћирилицом“ синоћ је на Тргу између цркава у будванском Старом граду уприличена церемонија додјеле Повеље „Свети Стефан Штиљановић“ академику Злати Бојовић.
Одлуку да награда Фестивала „Ћирлицом“ буде додијељена професорки Бојовић једногласно је донио жири у саставу: предсједник Удружења издавача и књижара Црне Горе, Радомир Уљаревић, директорица Народне библиотеке Будве, Мила Баљевић и књижевник и књижевни критичар Желидраг Никчевић. Госпођи Бојовић фестивалску награду уручила је директорица Баљевић.
У свом образложењу предсједник жирија Радомир Уљаревић истакао је сљедеће:
„Жири је једногласно усвојио предлог да се ове године награда додијели академику, госпођи Злати Бојовић за вишедеценијски предани рад на истраживању дубровачке књижевности, и употребе ћирилице у Дубровнику и Далмацији током средњег вијека и за велики труд да се сачува ћирилично писмо као наше културно-историјско и идентитетско обиљежје. А Фестивал „Ћирилицом“ је наш скромни допринос очувању ћириличног писма. Било би довољно навести само библиографију госпође Злате Бојовић, па да имамо образложење зашто баш њој додјељујемо Награду „Свети Стефан Штиљановић“. Из те опсежне биографије ми ћемо указати само на дио који представља круну рада непоткупљивог научника, једног од најважнијих у српском народу не само у нашем времену. Злата Бојовић златним словима исписује историју дубровачке књижевности која настаје током средњег вијека и која се на најбољи начин и у највећој мјери остварује у ренесанси и бароку, а нестаје крајем епохе просветитељства нестанком вишевјековне Дубровачке републике. Живот дубровачке поезије започиње ћириличним стиховима почетком 15, а дубровачка књижевност престаје да постоји почетком 19. вијека. Како је дубровачка књижевност била епохална, тако је госпођа Бојовић, тако деликатно, са изузетном пажњом, са суптилношћу својственом само одабраним посвећеницима, учинила епохални напор да нам ту књижевност приближи и да тиме нас учини учесницима и свједоцима сопствене културне историје“, казао је, поред осталог, Уљаревић.
Академик Злата Бојовић захвалила је организаторима Фестивала „Ћирилицом“ на Награди.
„Част ми је што сам уврштена међу оне који већ осму годину, с поносом могу да искажу радост као носиоци Повеље знаменитог имена Светог Стефана Штиљановића, који је повезао Србе, од Паштровића до Славоније и Срема, у можда најопаснијем времену да се Срби не погубе, у вјери, у нацији, у идентитету послије посљедњег деспота Бранковића. Од тада, наш народ је стално на опрезу, у стрепњи не само од освајања, освајачи дођу и прођу, него у стрепњи за сопствену нацију, у значењу Црњансковог национа, за вјеру, за опстанак, за традицију која му је често једини чврсти стуб. Када су заснивачи Фестивала „Ћирилицом“ оснивали програм сигурна сам да су њихови идејни и стварни покретачи били подстакнути овим давним стрепњама које никада нису престајале, само су се у неким временима повлачиле у позадину. Сигурна сам да су они били подстакнути исконском снажном жељом да се очувамо, да отворимо пут својим врлинама, да опстанемо, да не заборавимо да смо власници најсавременијег и најједноставнијег писма у свијету. Да знањем, истраживањем и стварањем премостимо празнине и тамна времена историје, да непрестано ту истину о нама до које дођемо говоримо и предајемо је очишћену и несумњиву будућности“, истакла је Бојовић.