Почеци библиотечке дјелатности на подручју општине Будва не могу се датирати и везати искључиво за настанак првих читаоница. Одређене функције библиотечке дјелатности постојале су знатно раније и вршиле су их манастирске библиотеке. На подручју Будве постојало је седам православних манастира и један бенедиктински у самом граду. Само на територији Паштровића постојала су четири манастира - Прасквица, Дуљево, Режевићи и Градиште - у којима су биле похрањене богате збирке књига и старих докумената, а које су разни освајачи током многих насртаја на овај крај уништавали или односили. И данас се у Прасквици налази богата библиотека старих и савремених издања која броји око 8000 наслова и доступна је јавности за коришћење. Међу њима најстарији је Псалтир на старогрчком из 1692. године, а најврједнија књига, власништво манастирске библиотеке, јесте рукописно Четворојеванђеље српскословенске редакције, илустровано ликовима јеванђелиста и опточено сребром. Анализирајући бројна паштровска документа, долази се до закључка да је на овом терену писменост била развијена од давнина, чак од 15. вијека од када датирају поједина документа и исправе. Манастири су, чувајући вјеру, чували и етничке особине, језик и обичаје народа, и били су просвјетно-културна средишта при којима су радиле прве школе и настајале прве библиотеке. У непосредној близини Будве постоји манастир Подмаине, бивша резиденција црногорских владика. Ту је био сахрањен владика Данило, а Његош је у њему боравио радећи на неким својим дјелима. Манастир Стањевићи такође је имао библиотеку и био резиденција црногорских владика: Саве, Василија и светог Петра. У њему је Његош написао и свој филозофски спјев „Луча Микрокозма“. Манастире је, како је забиљежено, посјећивао Доситеј Обрадовић учећи дјецу писмености, а у неколико наврата и Вук Караџић је боравио у њима. О богатству збирки књига у манастирима свједоче бројни архивски подаци, као и преписка Караџићева са Вуком Врчевићем. У средњем вијеку у Будви је постојала школа, а у будванском Статуту (XIV вијек) помиње се учитељ. Забиљежено је да је у XVII вијеку знаменити барокни либретиста Крсто Ивановић подучавао будванску дјецу писмености. У цркви св. Ивана, као и у цркви св. Тројице, сачуване су збирке старих и вриједних књига, попут Хронике др Антуна Којовића (четири књиге).

Крупне друштвене промјене на свјетској сцени у XVIII и XIX вијеку, дакако, утицале су и на овдашње прилике. Илирски покрет и идеја народног препорода побуђивали су жеље за националном еманципацијом, развојем просвјете и културе, те за уједињењем Јужних Словена. Будва је дала књижевника и политичара Стефана Митрова Љубишу, чија су дјела умногоме одредила правце културног и просвјетног дјеловања не само у Будви, него и на подручју Боке и Далмације. Не може се са сигурношћу утврдити вријеме када почиње организован рад читаоница на подручју Будве. У „Српском далматинском магазину" за 1864. годину, који је излазио у Задру, међу 25 претплатника налази се и Читаоница будванска. Послије Рисна и Котора, ово је најстарија читаоница у Црној Гори. Крајем XIX вијека радила је под именом „Српска читаоница", а била је смјештена на првом спрату куће Тома Лукетића. Читаоница је била претплаћена на издања Српске књижевне задруге и редовно је примала црногорску и српску штампу, као и часописе - годишњаке са културно-књижевном садржином. Тако су ондашњим читаоцима били доступни „Глас Црногорца" и друге новине, међу којима и загребачки „Обзор". Управа Читаонице бирала се на годишњим скупштинама, а чланарином и добровољним прилозима финансиран је њен рад. Читаоница се активно бавила организовањем културно-забавног програма са националним обиљежјем. Њена активност била је усредсређена на окупљање родољуба за борбу против Аустрије и за повезивање с ослободилачким покретом у Црној Гори. У сјећањима чланова некадашње Читаонице остале су успомене на славље организовано поводом успјеха црногорске и српске војске у Балканским ратовима. Такође, приређиване су прославе Савиндана и других празника, а као нарочито активни чланови Читаонице у то вријеме помињу се, између осталих: Давид Љубиша, Шпиро Лукетић, Милан Петровић, Митар Рађеновић и Саво Замбелић. Аустријске власти су будно пратиле рад Читаонице чији су чланови морали имати на уму чињеницу да су грађани Аустроугарске монархије и да по тој основи подлијежу одговорности.

Рад будванске читаонице прекинут је током Другог свјетског рата. Након ослобођења, 1946. године, отворена је Библиотека са читаоницом која је све до 1960. године радила као самостална установа, а тада је припојена Народном универзитету. За вријеме интеграције културних установа, у састав Народног универзитета као организационе јединице ушли су: Биоскоп у Будви, Биоскоп у Петровцу, Библиотека са читаоницом у Будви, Библиотека са читаоницом у Петровцу, Археолошки музеј у Будви. Библиотека је тада имала око 3000 књига и добијала је 26 разних листова и часописа, док је читаоница имала 22 сједишта. У 1965. години имала је 350 чланова, који су на читање узели око 2000 књига, а читаоница је имала око 6000 посјета. У склопу Народног универзитета Библиотека је радила све до 1967. године. Од 2. новембра 1967. године, када је донесено рјешење СО Будва о оснивању „Центра за културно-умјетничку дјелатност", Библиотека наставља рад у саставу Центра до 10. јула 1972, када је основан Културни центар у Будви у оквиру којег ради и Библиотека. Културни центар је 26. децембра 1978. преименован у Културно-информативни центар. За вријеме пословања Библиотеке у склопу Културног центра, обнављан је Стари град након земљотреса, па је било предвиђено да се 1987. године Библиотека пресели у зграду на Тргу пјесника, за коју се мало касније испоставило да припада Католичкој цркви. Замишљена веза Библиотеке са Тргом пјесника била је дакако прихватљива идеја са становишта одвијања програма на популаризацији књига. Архитекта Слободан Митровић урадио је пројекат за простор у самој згради, међутим, након апела и протестних писама упућених од стране Католичке цркве, и по завршетку радова на унутрашњем уређењу простора о трошку СО Будва и СИЗ-а за културу и спорт, зграда је без надокнаде за уложена средства враћена Католичкој цркви, уз прећутни договор да се простор цркве Санта Марија ин Пунта додијели током љетњег периода Град театру за одржавање програма.

Библиотека и Модерна галерија до јуна 1992. године биле су смјештене у истом простору, у згради „Зета филма". У некадашњем простору Модерне галерије, након њеног пресељења у Стари град, отворена је читаоница са 20 сједишта. Умјесто на дотадашњих 116 m², поменутим проширењем за читаонички простор, рад Библиотеке одвија се на простору од 255 m². У импровизованом читаоничком простору, у који је пресељен и фонд стручне, рефералне и завичајне збирке, годинама су се одвијали културни програми у организацији Библиотеке. У читаоници се налазио клавир. Поред књижевних вечери, рецитала будванских ученика, игроказа малишана из вртића, те представљања завичајних аутора, организоване су и изложбе књига, ликовне изложбе ученика, концерти ученика Школе за основно музичко образовање, као и курсеви страних језика. Растом фонда библиотечке грађе, смањивао се простор читаонице, те стога више није било могуће програме организовати у читаоници. За програмску сврху коришћени су простор у хотелу Могрен, затим амфитеатар Средње школе, а касније - простор Модерне галерије у Старом граду, који се и данас користи у те сврхе. Гостовали су најпознатији аутори, не само из области лијепе књижевности већ из свих области знања: историје умјетности, медицине, архитектуре, права, економије. Међу њима су: Оливер Ињац, Владан Матијевић, Мирко Ковач, Светислав Басара, Ева Рас, Даша Дрндић, Гордана Ћирјанић, Ратко Божовић и многи други ствараоци ријечи. Посебна пажња је усмјерена на промовисање књига аутора са подручја општине Будва. До 2003. године, сходно концепту о активностима других културних институција у Будви, рад Библиотеке је био у координацији са радом школа и Град театра, тако да се рад Библиотеке на програмском, културно-пропагандном пољу дјеловања, у највећој мјери реализовао у периоду од септембра до јула.

Поводом 140 година рада и трајања, Библиотека је 2004. године добила најзначајније општинско признање - Новембарску награду. У стању опште беспарице, исте године први пут у историји постојања Библиотеке, због неизмирених зарада, штрајковали су библиотечки радници, обављајући минимум процеса рада - четири сата дневно. Ова ће година бити упамћена и по томе што је зграда „Зета филма" продата, а у њој Библиотека наставља свој подстанарски стаж. У поводу Јубилеја, СО Будва је за потребе Библиотеке обезбиједила професионални фотокопир апарат, телефакс, канцеларијски материјал, те изложбене полице. Новчани дио Новембарске награде употријебљен је за набавку рачунара и скенера. У односу на 2000. годину, када је књижни фонд увећан за 2918 књига, у 2004. години набављено је 2,8 пута мање књига. У том периоду Библиотека располаже фондом од 70115 књига, од чега у матичној библиотеци у Будви има 57226, а у подручном одјељењу у петровачкој библиотеци 12889 књига, док Библиотека добија дневне листове „Вијести", „Дан", „Побједу" и „Политику". У 2004. години имала је 971 члана у Будви и Петровцу. Захваљујући спонзорима прикупљена су средства за традиционални одлазак библиотечких радника на Међународни сајам књига у Београду.

У даљем периоду, до краја 2006. године, радило се не само на увећању књижног фонда већ и на обезбјеђивању услова за несметано обављање послова, што се прије свега односи на набавку рачунара и рачунарске опреме, њихово умрежавање, увођење ADSL линије за интернетски саобраћај, како би се припремила платформа за прелазак у нови програмски систем обраде књига - COBISS. Потписивањем Уговора о пуноправном чланству Библиотеке у библиотечко-информационом систему COBISS обезбијеђени су услови за едукацију запослених кроз савјетовања, радионице, курсеве и семинаре. Посјета сајмовима књига има тенденцију проширивања, тако да су, осим београдског и подгоричког, запослени били у прилици посјетити готово све сајмове у окружењу: сарајевски, новосадски и, први пут, Сајам књига у Загребу, гдје је постигнут договор са издавачком кућом Фрактура из Загреба о набавци књига хрватских издавача, што је и реализовано, тако да је будванска Библиотека међу првима, ако не и прва, у Црној Гори успоставила готово двије деценије прекинуту сарадњу са издавачима са екс југословенских простора. Поред дневних листова: „Вијести", „Побједа", „Дан" и „Политика", претплаћена је и на часописе за књижевност културу и друштвена питања „Плима плус" и „Арс", а планирана је и претплата на „Матицу", часопис за друштвена питања, науку и културу који издаје Матица црногорска. Библиотека обраду библиотечког материјала врши по међународним стандардима: ISBD(M), ISBD(S), ISBD(A) и УДК систему. Комплетна књижевност смјештена је у дијелу за издавање ван библиотечког простора, док су реферални, стручни фонд, као и фонд завичајне збирке смјештени у читаоничком простору ван којег се не може користити. Цјелокупан књижни фонд обрађен је у програму БИБЛИО, а са добијањем лиценци прешло се на COBISS програмски систем обраде књига.

Први број овог часописа изашао је 13. јула 1972. год. То је био локални лист са чисто информативном функцијом. Излазио је два пута мјесечно на осам страна. У тадашње вријеме није било ни дневних листова, ни радио-станица, ни телевизија, само је постојао Радио Титоград и „Побједа" која је излазила два пута недељно, па је стога значај овог листа био изузетно велики. Године 1974. стање на нивоу републике било је нешто боље, „Побједа" прелази на дневно излажење, почиње са радом и ТВЦГ, повећава се број дописника из тадашње Југославије и из Будве. До средине 1987. год. „Приморске новине" излазе два пута мјесечно, а током љета исте те године почињу да излазе десетодневно. Међутим то је трајало кратко, само пар мјесеци. Од љета 1988. год. до септембра 1991. излазиле су један пут мјесечно, а пред крај 1991. год. један број је излазио за више мјесеци. Од тада до 22. новембра 1994. год. лист није излазио, а до 2002. излазио је један пут мјесечно на 24 странице. Од септембра 2002. до октобра 2003. у „Приморским новинама" су објављивани текстови и осталих приморских градова. Тада је лист излазио на 20 страница. Године 2003. у Црној Гори ступа на снагу нови медијски закон по којем држави и општини није дозвољено да из буџета финансира медије и тада су новине престале да излазе. Тада је престало да излази седам локалних новина, сем „Приморских новина": „Бока", „Барске новине", „Цетињске новине", „Никшићке новине", „Полис" („Титоградска трибина"), „Слобода" из Берана и „Бјелопољске новине". Једино су наставиле да излазе „Пљеваљске новине", које су приватизоване.

Прва читаоница у Паштровићима формирана је 1890. године у Кастел Ластви, данашњем Петровцу, под називом „Српска читаоница". Програм њеног рада сличио је програму осталих читаоница у приморским мјестима. У оквиру идеје о народном препороду у другој половини XIX вијека јасно је и залагање за народни језик. Жеља да књиге на матерњем језику буду доступне широком кругу људи била је покретач оснивања читаонице. Првоизабрани предсједник Читаонице, Стијепо (Стефан) Медин, заједно са Ивом Перазићем, на првој Светосавској вечери године 1891. дао је прилог за набавку намјештаја за Читаоницу. Поред поменуте двојице, као оснивачи Читаонице помињу се учитељ Јово Јавор и сликар Марко Греговић. Посјета Читаоници била је забрањена припадницима аустроугарске војске. Рад Читаонице био је заснован на развијању свијести о просвјећивању и борби за ослобођење од окупатора. Многи мјештани и исељеници из Паштровића помагали су рад и развој Читаонице. Извршена је претплата на више листова и часописа: „Глас Црногорца", „Српска ријеч", „Дубровник", „Босанска вила", „Врач и погађач" и „Срђ". Набављане су књиге из Цетиња, Београда, Новог Сада и других мјеста. Године 1906. друштво „Српска читаоница" подигло је властиту зграду која је срушена у земљотресу 1979. године.